Nekada davno živeo je jedan čovek po imenu Čeng Šan. Uobražavao je da je jako mudar. S velikom mukom uštedeo je petnaest kilograma srebrnog novca. Bio je presrećan ali i strašno zabrinut jer je mislio:

“Moram odmah da sakrijem pare. Može se desiti da naiđe neki lopov i da ih ukrade. Šta bih onda?”

Brzo je pronašao jedan sanduk, u njega stavio pare i zaključao ga sa dva velika katanca. Zadovoljno je odahnuo i seo. Ali opet su ga počele moriti crne misli:

“A šta ako lopov dođe i odnese sanduk?”

Što je više mislio, bivao je sve nespokojniji. Kasno u noć digao se iz kreveta, uzeo sanduk i počeo da traži najpogodnije mesto da ga sakrije. Koje god mesto smislio, nije mu se činilo sigurnim. Onda je izašao napolje i iza kuće iskopao rupu, u nju stavio sanduk i zatrpao ga. Ali ni tada nije bio sasvim spokojan i smislio je najbolje rješenje. Uzeo je papir i na njemu napisao: “Ovde nije zakopano petnaest kilograma novca”, a zatim je papir stavio na mesto gde je zakopao novac.
Tek tada mu je pao kamen sa srca i smiren je otišao da spava. Jadni Čang Šan nije ni slutio da je njegov sused, po imenu Mang Er, sve posmatrao. I čim je otišao u kuću, ovaj je odmah iskopao sanduk i uzeo novac. Onda se uplašio od pomisli da će ipak jednoga dana Čang Šan doznati da je on ukrao novac, zato je odmah pored onog papira stavio drugi na kome je napisao:

“Sused Mang Er nije ukrao novac”.