Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz strminu, uspeo je da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stena u dubini provalije, svestan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula ideja da zatraži pomoć od Boga.

"Bože!" prodrao se iz sveg glasa.
Tišina. Nije bilo odgovora.
"Bože!" ponovo je kriknuo. "Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću verovati u tebe, a učiću i druge da veruju."

I dalje tišina. Iznenada, laknulo mu je kad se začuo dubok glas, koji je odjekivao kroz ponor: "Tako svi govore kad su u nevolji."
"Ne, Bože, ne!" dreknuo je, ohrabren. "Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš da sam već počeo da verujem, jer uspeo sam da ti čujem glas? Treba samo da me spaseš i zazivaću tvoje ime do kraja sveta!"

"Dobro", rekao je glas. "Spasiću te. Pusti granu."
"Da pustim granu?" dreknuo je čovek u pometnji.
"Nisam valjda lud!"

Da bi nam se otvorili novi putevi ili da bi stekli nove uvide, ponekad moramo verovati čak iako nemamo vidljivih dokaza.

Priča se, kad je Mojsije bacio svoj štap u Crveno more, da nije došlo do očekivanog čuda. Tek kada je prvi čovek skočio u talase, more se otvorilo na dve strane da propusti jevrejski narod.