Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz strminu, uspeo je da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stena u dubini provalije, svestan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula ideja da zatraži pomoć od Boga.
"Bože!" prodrao se iz sveg glasa.
Tišina. Nije bilo odgovora.
"Bože!"
ponovo je kriknuo. "Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću verovati u tebe, a
učiću i druge da veruju."
I dalje tišina. Iznenada, laknulo mu je kad se začuo dubok glas, koji je
odjekivao kroz ponor: "Tako svi govore kad su u nevolji."
"Ne, Bože, ne!"
dreknuo je, ohrabren. "Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš da sam već počeo da
verujem, jer uspeo sam da ti čujem glas? Treba samo da me spaseš i zazivaću
tvoje ime do kraja sveta!"
"Dobro", rekao je glas. "Spasiću te. Pusti granu."
"Da pustim granu?"
dreknuo je čovek u pometnji.
"Nisam valjda lud!"
