Jednoga dana videše dečaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistavih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagrabio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prelepih zvezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica.
- Šta to radite? – upitaše dečaci goreći od znatiželje.

- Sejem sreću! – odgovori čovek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su dečake gledale tople dugine boje.

Osvojeni tom lepotom mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud. I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.

- Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac. Tako je nikada nećete uloviti.

- Zašto? – upitaše začuđeno dečaci.

Nasmešivši se, starac im odgovori: - Tek kad se naučite sejati radost i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće.

Onaj ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću.