Uvek je pravo vreme

Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom meksičkom ribarskom selu.

Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe i zapitao ribare koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.

"Ne treba nam dugo" - odgovoriše ribari.

"A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?"

Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.

"Pa šta radite s tolikim slobodnim vremenom?"

"Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom, a popodnevni odmor provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se s prijateljima, popijemo poneko piće i otpevamo nekoliko pesama. Naš je život ispunjen!"

Gospodin turista im predloži: "Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu i mogu vam pomoći: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod."

"I šta onda?" (Dalje)

Jedan genije dade jednom detetu klupko konca i reče mu:

“Ovo je konac tvojih dana. Uzmi ga. Ako želiš da ti dani prođu brže, povuci konac brže, a onoliko vremena koliko ne budeš doticao konac, ostajaćeš u istom času svog života”.

Dete uze konac; jedva je čekao da odraste, i brzo ga odmota da postane čovek, zatim da se oženi verenicom koju je voleo, zatim brzo da vidi kako mu rastu deca, pa nije mogao da čeka da postigne zvanja, dobiti, časti, da prebrodi nezgode, izbegne žalosti, bolesti koje godine sa sobom donose, i najzad, da završi nesnosnu starost.

Živeo je četiri meseca od posete genija.

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Jednom prilikom kobila im je pobegla. Njihov komšija je došao i rekao im: - Kakva užasna stvar, da vam kobila pobegne. Seljak je na to odgovorio: Možda. Ja ne znam da li je to zlo ili dobro.

Sledećeg dana kobila se vratila i sa sobom dovela čitav čopor divljih konja. Komšije su se okupile i rekle:- Kakva velika sreća. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat čovek. A seljak je na to odgovorio: - Možda. Ja ne znam da li je to zlo ili dobro.

 (Dalje)

Zvala se gospođa Tompson. Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom sedeo dečak, po imenu Tedi Stodard.

Retko se igrao sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i nije se kupao redovno. Tedi je takođe znao da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Tomson predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Tomson je ostavila Tedijev izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.

 (Dalje)

Previše ljudi troši novac koji nisu zaradili da bi kupili stvari koje im ne trebaju kako bi zadivili ljude koje ne vole. – Vil Rodžers

Ako hoćeš da izgradiš brod, nemoj da okupljaš ljude da ti nabave drvo, pripreme alat ili da obavljaju raznorazne poslove i zadatke, već probudi u njima čežnju za nepreglednim dalekim morima. – Egziperi

Ako ne znaš kuda ideš, gdegod da stigneš na pogrešnom si mestu. – Indijska poslovica

Dok se pametni napametuju, budale se nažive. – Dostojevski

Jedna priča govori o mladiću koji se obratio mudracu za pomoć rekavši mu:

“Dolazim, učitelju, jer se osećam tako bezvrednim da nemam volje ni za šta. Kažu mi da sam ni za šta, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Šta mogu učiniti da me više cene?”

Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: “Baš mi je žao momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram rešiti svoj problem. Možda posle…” Malo je zastao i dodao: “Kad bi ti meni pomogao, brže bih to rešio i možda bih ti onda mogao pomoći.”

 (Dalje)

 Jedan čovek, idući iz varoši kući, jahao je na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak-petnaest godina, išao pored njega pešice. Susretne ih jedan čovek, pa reče: To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete da ide pešice; tvoje su noge jače od njegovih. Onda otac sjaše s magarca i posadi sina na nj. Malo dalje sretne ih drugi čovek pa reče: To nije lepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pešice, tvoje su noge mlađe. Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne treći čovjek, pa reče: Kakva je to budalaština ? Dva matora magarca na jednoj slaboj životinji! Pravo bi bilo da čovek uzme batinu, pa da vas obojicu šćera. Onda sjašu obojica i pođu pešice, otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u sredini.

 (Dalje)

Dva monaha su lutala šumom kada su naišla na prelepu kurtizanu na obali preplavljenog potoka. Monasi su se zakleli na zavet čestitosti, te je mlađi monah ignorisao ženu i brzo prešao potok. Shvativši da joj mora pomoći, stariji monah je uzeo u naručje i preneo preko vode, a ona mu se osmehnula u znak zahvalnosti. Dva monaha su nastavila svoj put.

Mlađi monah je tiho u sebi besneo dok je iznova i iznova u glavi ponavljao scenu. Što je više mislio, to je postajao besniji, a argument u njegovoj glavi je postajao glasniji ." Zašto, da sam ja uradio takvu stvar, bio bih izbačen iz reda. To je odvratno." Pogledao je u starijeg monaha da vidi da li barem pokazuje kajanje zbog onoga što je uradio, ali je čovek delovao opuštenije i smirenije nego ikada.

 (Dalje)

Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi.
"Moje je vreme vecnost.
Sta si me zeleo pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori:
"Sto im je detinjstvo dosadno.
Zure da odrastu,
a potom bi zeleli ponovo biti deca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac,
pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju teskobno o buducnosti,
zaboravljajuci sadasnjost.
Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."
Bog me primi za ruku.
Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah:

 (Dalje)

Površan prijatelj misli da su teškoće, o kojima govoriš, sveže. Pravi prijatelj kaže: “O tome gunđaš već 14 godina. Pokreni se već jednom i učini nešto!”

Površan prijatelj te nikada nije video da plačeš. Pravi prijatelj ima ramena namočena od tvojih suza.

 (Dalje)

Kada vam se ucini da gubite kontrolu nad svojim zivotom, kada 24h na dan nije dovoljno, setite se tegle od kiselih krastavaca i kafe.

Profesor je stajao pred grupom studenata na casu filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je cas poceo, bez reci je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamencica i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale supljine u tegli. Pitao je jos jednom da li je tegla puna. Studenti su skruseno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve soljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. (Dalje)