Bili su dugogodisnji prijatelji i znali su se od detinjstva. No on je nju voleo vise i nije znao kako joj reci i pokazati svoje osecaje. Jednoga dana pozvao ju je na pice. Srce mu je kucalo kao ludo. Sav se preznojavao, a onda joj je rekao: ja prema tebi osecam nesto vise od prijatelja, samo sam ti se bojao reci. Volim te. Da li bi bila moja devojka? A ona je ostala sva zatecena njegovom izjavom i rekla mu je: Zao mi je sto ti to moram reci, ali ja tebe volim samo kao prijatelja i nista vise od toga, i zato ne mogu biti tvoja devojka. On joj odgovori: Mozemo barem probati pa ako ide - dobro, a ako ne - nikome nista. Sledeceg dana joj je napisao pesmu, a sledece nedelje otpevao serenadu. Nije vredelo. Naposletku su se nasli i razmenili par rečenica: (Dalje)
Završi priču o ljubavi i prijateljstvu
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je.
"Nesvesan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji."
Antoni De Melo
- Ljude, odgovori on.
Zatim mu pruzi ogledalo da se pogleda i upita ga sta vidi.
- Vidim sebe, odgovori on.
- Eto, sine! I prozor i ogledalo su od istog stakla, s tom razlikom sto se na staklu od ogledala nalazi tanak sloj srebra. I u zivotu je tako: gde god se srebro nadje izmedju ljudi, tu covek vidi samo sebe.
"Hajdemo se kupati u moru", rekoše.
Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.
Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoje odeće. Budući da se stidela hodati gola, obuče Rugobinu odeću te pođe svojim putem.
Ljudi i danas počesto zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njezinom odećom.
Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku.
" Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."
Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:
Jednu malu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana dok je birala krompir, sišao je i njen otac u podrum
"Šta to radiš?" - upitao je.
"Pokušavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."
Četiri sveće su polagano gorele. Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva sveća je rekla:
"Ja sam MIR, ljudi me ne uspevaju sačuvati, nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.
Druga sveća rekla je:
Bio je Bozic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla:
“Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako se naljutio. Cerkicu je prekorio:
“Ako nesto poklonis, ocekuje se da se u kutiji nesto nadje !”
Devojcica ga je zalosno pogledala i s suznim ocima rekla:
(Dalje)
Preda mnom se prostire veliko more mira.
Kormilaru, okreni na pučinu.
Ti ćeš biti moj besmrtni drug -
uzmi me, uzmi me u naručje.
Sijaće severnjača zvezda
da nam obasja pute u večnost.
O gospodaru otkupljenja,
tvoje praštanje i tvoja milost
biće mi stalna okrepa
na putu ka obali večnosti.
Razvežite se, veze zemljine,
i moćni svemiru, zagrli me,
da bih bez straha upoznao
veliku neznan.
Rabindranat Tagore (ovo je njegova poslednja pesma)
Starac nosaše breme drva, govoreći: „Hej, prokleta smrti, gde si ti, što ne dođeš da me uzmeš s ovoga sveta, da se ne mučim.“ Kad eto ti smrti, stane pred njega, onako ružna kao što pišu, pa ga pita što je zove. „Ta ništa“ – odgovori siromah starac, uplašen „da nisi došla voleo bih, al već kad si ovde, pomozi mi natovariti ovo breme na leđa da idem brže kući, jer me čekaju“.
Dositej ObradovićPripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj sveta, ušao u tamni vilajet, gde se nikad ništa ne vidi i ne znajući kako će se natrag vratiti. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osećali nekakvo sitno kamenje. Tad iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se!”.
Gdekoji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vratiše iz tame na svetlo dana, a ono sve to bilo drago kamenje. Onda oni koji nisu poneli stanu se kajati što nisu, a oni što su poneli, što nisu više.
Srpska narodna priča
„Lud je samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine.“ – Beket
„Ko hoće nešto da učini, nađe način; ko neće ništa da učini, nađe opravdanje.“ – Pikaso
Nekada davno živela je devojčica koja je imala lošu narav i svađala se sa svima. Nakon nekog vremena, njena majka joj je dala kesu punu eksera. Rekla joj da svaki put kad ne može da iskontroliše svoje ponašanje mora da zakuca jedan ekser na zid. Prvi dan je zakucala čak 37 eksera! Tokom sledećih nekoliko nedelja, kako je više kontrolisala svoje ponašanje, broj zakucanih eksera smanjivao se iz dana u dan. Shvatila je da joj je lakše obuzdati ljutnju nego zakucati ekser na tvrd zid.
Majka i dečak hodaju plažom. U jednom trenutku dečak upita:
„Mama, kako se čuva ljubav?“
Mama ga pogleda i odgovori:„Zgrabi malo peska i stisni u šaku.“
Dečak stisnu šaku i što je više stiskao, to je više peska curelo iz nje.
„Ali, mama, pesak mi beži.“
„Znam,sad potpuno otvori šaku.“
Dečak je posluša, ali u tom trenutku dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
