Uvek je pravo vreme

Neprekidno su mu dosađivali, tražeći od Njega sve i svašta.

Okupio je svoje savetnike i upitao gde da se sakrije, koje je najbolje mesto - na vrhu najviše planine ili na dnu okeana ili na tamnoj strani Meseca?

Njegov najbolji anđeo mu je odgovorio:

"Sakrij se u... ljudsko srce.To je izgleda mesto u koje oni nikada ne zalaze..."

Životinje koje su živele u šumi pričale su kako medved ima listu životinja koje želi ubiti. Sve životinje su živele u strahu, a nakon nekog vremena uzvikne jelen kako više ne može živeti u strahu i ode pitati medveda je li to tačno.

"Medo čujem da imaš listu za ubijanje."
"Imam." - odgovori medved.
"Jesam li ja na toj listi?" - zabrinuto upita jelen
"Jesi." - odgovori medved.

Dan posle medved ubije jelena.

Drugi se ohrabri vuk i potrča medvedu.
"Medo čujem da imaš listu za ubijanje." - upita vuk
"Imam." - odgovori medved
"Jesam li ja na toj listi?" - ponovo će vuk
"Jesi." - odgovori medved

Sutradan i vuka nađu mrtvog.

Sledeći dan se zeko uputi, sav u strahu, kod medveda, pa ga upita -
"Ej medo, jesam li ja na toj tvojoj listi?"
"Jesi zeko." - odgovori medved.

"A jel bi me mogao brisati sa te liste?" . upita zeko

"Može, nema problema." - odgovori medved.

POUKA: Razgovor je jako bitan!

"Vodim ovaj hotel već dugi niz godina. Za sve to vreme, nikada mi nijedan pas nije ukrao peškir, posteljinu, srebrno posuđe, niti sliku sa zida. Nikada nijednog psa nisam morao da izbacujem usred noći iz hotela zato što je pijan ili se ne ponaša pristojno. Nikad mi se nije desilo da pas pobegne a da ne plati hotelski račun. Prema tome, vaš pas je stvarno dobrodošao u moj hotel. A, ako vaš pas može garantovati za Vas, i Vi ste isto tako dobrodošli. " | Service America

Poznati govornik je jedan svoj seminar započeo tako da je u ruci držao novčanicu od 20 dolara. U dvorani, gde je bilo prisutno 200 slušalaca, pitao je:
- Ko od vas želi ovu novčanicu?

Ruke su se počele dizati. Rekao je:
- Pre nego vam dam ovu novčanicu, dozvolite mi da napravim sledeće. Pritom je zgužvao novčanicu i ponovo je dignuo. Upitao je: - Ko još uvek želi ovu novčanicu?

Ruke su još uvek bile u vazduhu.
- A šta ako napravimo ovo? -  bacio je novčanicu na pod i počeo je gaziti, a potom je pokupio izgužvanu i uprljanu. - Ko je od vas želi sada?

Ruke su još uvek bile u vazduhu.

- Prijatelji moji, danas smo naučili veoma dragocenu lekciju - rekao je:
- Bez obzira šta napravim s novcem, još uvek ga želite, jer novčanica nije izgubila svoju vrednost. Još uvek je vredna 20 dolara.

U životu mnogo puta padnemo, budemo izgužvani, povređeni i na tlu, u prljavštini; i sve to zajedno sa odlukama koje donosimo i okolnostima u kojima se nađemo. I tada mislimo, da ne zavređujemo ljubav, toplinu i da nismo vredni sami sebe. Međutim, nezavisno od toga šta se dogodilo ili što će se dogoditi sa vama, nikada nećete izgubiti svoju istinsku vrednost. 

Uprljani ili čisti, izgužvani ili uređeni, još uvek ste neprocenjivi… naročito za one koji vas vole.
Veličina našeg života ne izvire iz toga šta napravimo ili koga poznajemo, već iz toga KO SMO!

Stvori Bog magarca i reče mu: Bićeš magarac, radićeš od zore do mraka, teglićeš na svojim leđima sve što ti stave i živećeš 30 godina.
Magarac odgovori:
- Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali..... 30 godina je previše, zar ne bi bilo bolje 10?
Usliši Gospodin magarca i načini ga takvim.

Zatim stvori Bog psa i reče mu:
- Bićeš pas, čuvaćeš kuću čovekovu, jesti ćeš što ti stave i živećeš 25 godina. Pas odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali... 25 godina je malo previše, zar ne bi bilo bolje 10?
I usliši Gospodin psa i učini ga takvim.

Onda stvori Bog majmuna i reče mu:
- Bićeš majmun, skakaćeš sa stabla na stablo i činiti majmunarije za zabavu okoline svoje i živećeš 15 godina. Majmun odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali... 15 godina je malo previše, zar ne bi bilo bolje 5?
I usliši Gospodin majmuna i načini ga takvim.

 (Dalje)

Mudrac je ispričao jednom sledeću priču:

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dečaka i spalili selo u kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se da je ugljenisano dečje telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio je dečje telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata.

Otac koji je još uvek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je:

“Ko je tamo?”

“Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata.”

Otac je pomislio da se neki obesan dečak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu videli.

Na kraju je mudrac dodao:

“Ako se previše držiš nečega što smatraš istinom, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj znati otvoriti”.

Dugo su dve kutije stajale na starom, prašnjavom stolu u sobi koja je mirisala na uspomene i ćutale. Vreme je, rezbareći ih, polako prolazilo. Jednog dana progovoriše:

- Izvinite što vas uznemiravam. Već se dugo poznajemo iz viđenja pa se želim predstaviti. Dopustite, ja sam Tajna.

- Ah, vrlo mi je drago što sam vas upoznala. Samoća i prašina u ovoj sobi sve su manje podnošljive. Cenim vašu susretljivost. Dopustite da se predstavim, i ja sam Tajna.

A zatim su se gordo okrenule jedna od druge i zaćutale... zauvek...

Moja mati nije uvek govorila istinu .. slagala mi je osam puta u bitnim životnim trenucima!
Priča počinje sa mojim rođenjem.

Rođen sam kao sin jedinac u veoma siromašnoj porodici .. siromašnoj do te mere da nismo imali dovoljno hrane, a kamoli...što više. U retkim prilikama zadesilo bi se da imamo malo pirinča u kući .. Majka bi pripremila skromni obrok i uvek bi istresala svoj deo na moj tanjir govoreći:
"Jedi, sine, ja nisam gladna." - Ovo je bila njena prva laž.   

Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po okončanju kućnih poslova, otišla do reke koja se nalazila ispod kuće, nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao se kao svako drugo dete. Jednom prilikom, hvala Bogu, uspela je uloviti čak dve ribe. Požurila je u kuću i spremila obe ribe i stavila ih pred mene.

Ja sam malo-pomalo jeo ribu, a moja je majka jela ono što je ostajalo iza mene na kostima. Videvši to, moje je srce zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila rekavši:

"Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu." - Ovo je bila njena druga laž.    
 (Dalje)

“Ko sam ja?” – upita mladić Starca.

“Ti si ono što ti misliš.” – odgovori Starac. – “Objasniću ti jednom pričom.”

“Jednog dana, pored gradskih zidina, u sumrak su se mogle videti dve osobe koje se grle.”

“To su tata i mama.” – misli nevino dete.

“To su ljubavnici.” – misli čovek pokvarene mašte.

“To su dvoje prijatelja koji se nisu videli dugi niz godina.” – misli čovek koji živi sam.

“To su dva trgovca koji su sklopili dobar posao.” – misli čovek pohlepan za novcem.

“To je otac koji grli sina koji se vratio iz rata.” – misli žena nežne duše.

“To je kćer koja grli svoga oca koji se vratio s puta.” – misli čovek ožalošćen zbog smrti svoje kćeri.

“To su zaljubljeni.” – misli devojka koja sanja o ljubavi.

“To su dvojica koji se bore na smrt.” – misli ubica.

“Ko zna zašto se grle?” – misli uskogrudi čovek.

“Kako je lepo videti dve osobe koje se grle.” – misli čovek Božji.

“Svako misli,” – zaključi Starac – “ovisno o sebi šta je, i što nosi u sebi.

Pronikni u svoje misli: ti možeš reći puno više o tome ko si nego bilo ko drugi.”

Ona će odmah odlučiti:”Ovde je nepodnošljivo. Ja iskačem van.”

I iskočiće.

Ali kada bismo tu istu žabu ubacili u hladnu vodu i postepeno tu vodu zagrejavali, šta bi se onda desilo?

Žaba bi se opustila. Primetila bi da joj postaje toplo i pomislila bi:”Malo toplote neće mi škoditi.”

I uskoro bi žaba bila kuvana.

***

POUKA: Mnogo se toga u životu odvija sporo. Ali se u životu sve sabira, tako da to malo ili sporo na kraju postane mnogo.

- Reci mi, koliko je teška jedna snežna pahuljica? - upita mala senica divlju golubicu.

- Težina joj nije veća od ništa - glasio je odgovor.

- Onda ti moram ispričati jednu priču - reče senica - Sedela sam na grani jele, bliže deblu, kad je počeo da pada sneg. Nije padao kao mećava, već je padao kao u snu, bez žurbe i žestine. Budući da nisam imala pametnija posla, počeh brojati snežne pahuljice, koje su padale na grančice i iglice moje grane. Došla sam do broja tri hijade sedam stotina i jedne pahuljice. A kad je pala  tri hiljade sedam stotina i druga pahuljica, pahuljica o kojoj kažeš da joj težina nije veća od ništa, grana se slomila.

Rekavši to, mala je ptičica odletela.

Golubica, koja je još od vremena patrijarha Noea znamen mira, razmišljala je o ovoj priči, i na kraju rekla samoj sebi:

- Ma kako se nekom činilo da je njegov mali glas nevažan za mir, možda upravo on još nedostaje.

Prodavac, službenica i direktor tokom pauze za ručak nađoše staru uljanu lampu.
Protrljaše je, a iz lampe izađe duh u oblačku dima i reče:
“Obično ispunjavam tri želje, ali ću svakom od vas ispuniti samo po jednu.”
“ - Prvo meni – reče službenica. Želim biti na Bahamima, sa puno novca, i da vozim gliser ne mareći ni za šta na svetu.”
Puf! I ona nestane.

Prodavac, u čudu, reče:
“- Ja sam sledeći! Ja sam sledeći! Želim da sam na Havajima, da ležim na plaži s predivnom plavušom i da zauvek budem okružen ljubavlju svog života.”
Puf! I on nestane.

- Ti si na redu – reče duh direktoru.
A on reče:
- Želim da se ovo dvoje posle ručka vrate u kancelariju na posao!

Šta smo naučili:
Uvek pustite šefa da govori prvi!