Moj prijatelj otvori jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi i pročita na zamotuljku: “Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno.”. Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u Londonu, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotebila. Čuvala je to za neku “specijalnu priliku”. “Dobro… mislim da je sada prilika za to”. Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla. Okrenu se prema meni i reče: “Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan.”  (Dalje)